“Amina i Esma, ovo je moje posljednje upozorenje! Ako vas još jednom
čujem da pričate za vrijeme časa, dobit ćete kaznu!”, ljutila se
učiteljica. “Halalite, učiteljice. Nećemo više”, pravdala se Amina iako
je imala još puno toga da pita Esmu. Kad školsko zvono oglasi kraj
nastave, Amina i Esma jurnuše ka izlazu, ali ih učiteljica pozva da se
vrate i sačekaju dok svi ostali đaci izađu. “Ne znam šta je s vama
dvjema danas, ali ovakvo ponašanje je nedopustivo. Dok svi ostali
marljivo rade svoje zadatke, vas dvije uporno pričate. I to nakon što
sam vas već nekoliko puta opomenula. Ako se ovakvo nešto ponovi, bit ću
prinuđena da pozovem vaše roditelje.” “Halalite nam, učiteljice. Imala
sam nešto vrlo važno da kažem Amini, ali se više neće ponoviti.
Obećavamo”, pravdala se Esma. “Dobro, onda. Hajde, sada, polahko
izađite, bez trčanja. I pravo kući”, dodade učiteljica.
Dječiji žagor i smijeh odjekivao je školskim dvorištem. Rijeka djece jurila je prema kapiji. Petak je, posljednji školski dan u sedmici. Amina zastade. U svoj toj gužvi pokušavala je da vidi gdje li je njen brat Abdullah. “Hajde, Amina! Požuri, molim te!”, dovikivala je Esma vukući Aminu za ruku. “Ali, nema Abdullaha. Moram ga sačekati i reći mu gdje idem”, govorila je Amina. “Nemoj ga čekati. Vidiš da on još nije izašao. Hajde, park je blizu. Mi ćemo se vratiti prije nego što on izađe”, ubjeđivala je Esma Aminu. Amina se malo dvoumila, ali ipak pođe s Esmom. Trčale su najbrže što su mogle. Za nekoliko minuta se nađoše se na ulazu u park.
“Eno tamo, kod one stare klupe. Tamo obično bude. Hajdemo da je potražimo. Maco, gdje si? Dođi, maco, donijele smo ti hranu”, dozivala je Esma. Amina pođe za njom. Okretala se i unaokolo tražila. Pomjerala je grane i zavirivala u svaki žbun. Ali, mace nije bilo. “Baš čudno da je nema. Obično je tu, u blizini ove klupe. I kad god je pozovem, ona dotrči, zna da joj nosim i hranu”, zbunjeno je govorila Esma. “Selam alejkum, amidža! Da nisi možda vidio jednu malu crno-bijelu macu ovdje? Dolazim svaki dan da je hranim i uvijek je tu. Ali danas je nema”, obrati se Esma čovjeku koji je sjedio na klupi. “Nisam vidio nikakvu mačku, dijete moje. A ovdje odmaram već neko vrijeme. Nisam nikakvu mačku primijetio. Možda je otišla. Ili ju je neko uzeo”, odgovori joj stari amidža.
“Otišla... ili ju je neko već uzeo”, razočarano je ponavljala Amina. “Hajdemo, moramo se vratiti nazad. Abdullah me sigurno čeka da idemo kući.” “Ne znam što je nema. Uvijek je čekala tu, pored one klupe. Svakog dana tu sam je nalazila. Uvijek mi je bilo žao što je ne mogu ponijeti kući, jer je moja seka Džemila alergična na mačiju dlaku. Ali ona ko da je znala da ću ja opet doći, uvijek me je čekala tu”, tužno je govorila Esma.
Tek kad se rastala s Esmom i kad se uputila ka školskom dvorištu da traži brata, Amina shvati da je poprilično dugo vremena prošlo otkad je otišla s Esmom. Kad ugleda prazno školsko dvorište, bi joj jasno da je Abdullah već odavno otišao kući i da se njena majka sigurno brine i pita gdje je ona. Trčala je najbrže što je mogla. “Šta da kažem sad majci, gdje sam bila. Otišla sam s Esmom, a nisam se javila gdje sam, nisam ni pitala da li smijem”, mislila je Amina.
U dvorištu ugleda Abdullaha kako se igra. “Gdje si do sad? Gdje si bila? Čekao sam te u dvorištu dok svi nisu otišli, a tebe nije bilo. Hasan mi reče da ti se i učiteljica ljutila jer si pričala s Esmom na času”, obrati joj se Abdullah čim je ugleda. Amina samo šutke prođe pored njega i uputi se ka kući. Na terasi ju je čekala majka, vidno uznemirena što Amina kasni i ljuta što je Amina nekud otišla a nije se prethodno javila.
“Selam alejkum, mama. Halali mi... Ja... Nisam se javila... Bila sam s Esmom”, bojažljivo se počela pravdati Amina.
“Ve alejkumus-selam. Bila si s Esmom?! A vidim ni užinu nisi pojela”, reče majka kad vidje da Amina stoji sa sendvičem u ruci kojim je namjeravala nahraniti mačku. “Idi u svoju sobu i čekaj tamo dok ti babo ne dođe, pa ćeš njemu objasniti gdje si bila, zašto nisi pojela užinu i zašto te je učiteljica nekoliko puta opominjala u toku časa”, ljutito reče majka. Amina je sve do popodne čekala oca. Kad ga ugleda da ulazi u njenu sobu, Amina mu plačući potrča u zagrljaj. Kroz suze mu je ispričala šta se tog dana dogodilo i tražila je halala zato što je bez pitanja otišla u park s Esmom. “Tako mi je žao što nismo našle tu macu. A bila sam i sendvič sačuvala da joj dam. Sigurno nije cijeli dan jela. Tako jako želim da je nađem, da je pomilujem i zagrlim, da je nahranim. Babo, hajdemo, molim te, da je nađemo. Želim da je dovedem ovdje kući, da bude naša”, tužno je govorila Amina.
“Draga moja Amina, imati mačku kao kućnog ljubimca nije nimalo lahko. Životinje imaju svoja prava i oko njih imaš puno obaveza”, odvraćao ju je otac. “Znam, babo, ali ja ću nju čuvati i paziti. Hranit ću je, kupati, igrati se s njom... Molim te, babo”, nastavila je Amina. “Poslanik, alejhis-selam, učio nas je da se prema životinji treba lijepo ophoditi, da lijepim odnosom prema njoj možeš zaslužiti Džennet. U jednoj predaji opisuje se postupak jedne nemoralne žene prema psu koji je bio žedan. Ta je žena, vidjevši žednog psa, skinula svoju cipelu, zahvatila vode i u ime Allaha napojila psa. Poslanik, alejhis-selam, za nju je rekao da će zbog tog postupka ući u Džennet.” Amina je pažljivo slušala, a otac nastavi: “Isto tako nas je Poslanik, alejhis-selam, upozorio da zbog lošeg i neodgovornog ponašanja prema životinjama možeš biti kažnjen Džehennemom. Jesi li čula priču o ženi koja je imala mačku, zatvorila je, a nije je hranila? Za tu je ženu Poslanik, alejhis-selam, rekao da će gorjeti u Džehenemu jer nije pustila mačku da sama traži hranu.”
Amina se zamisli, a babo dodade: “Poznajući tebe, moje dijete drago, i znajući kako si ti marljiva i pažljiva, vjerujem da bi se ti odgovorno ponašala prema svom kućnom ljubimcu.” Amina skoči: “Znači li to da ćemo da idemo u park da potražimo macu?”
Babo se nasmija i zagrli Aminu. Na vratima ih srete Aminina majka: “A kuda ste se vas dvoje uputili?”
“Mislim da ćemo od danas imati jednog kućnog ljubimca”, nasmija se babo i zajedno s Aminom ode u park da traži mačku kojoj je Aminina drugarica Esma nosila hranu.
AUTOR:Edis VejselovicDječiji žagor i smijeh odjekivao je školskim dvorištem. Rijeka djece jurila je prema kapiji. Petak je, posljednji školski dan u sedmici. Amina zastade. U svoj toj gužvi pokušavala je da vidi gdje li je njen brat Abdullah. “Hajde, Amina! Požuri, molim te!”, dovikivala je Esma vukući Aminu za ruku. “Ali, nema Abdullaha. Moram ga sačekati i reći mu gdje idem”, govorila je Amina. “Nemoj ga čekati. Vidiš da on još nije izašao. Hajde, park je blizu. Mi ćemo se vratiti prije nego što on izađe”, ubjeđivala je Esma Aminu. Amina se malo dvoumila, ali ipak pođe s Esmom. Trčale su najbrže što su mogle. Za nekoliko minuta se nađoše se na ulazu u park.
“Eno tamo, kod one stare klupe. Tamo obično bude. Hajdemo da je potražimo. Maco, gdje si? Dođi, maco, donijele smo ti hranu”, dozivala je Esma. Amina pođe za njom. Okretala se i unaokolo tražila. Pomjerala je grane i zavirivala u svaki žbun. Ali, mace nije bilo. “Baš čudno da je nema. Obično je tu, u blizini ove klupe. I kad god je pozovem, ona dotrči, zna da joj nosim i hranu”, zbunjeno je govorila Esma. “Selam alejkum, amidža! Da nisi možda vidio jednu malu crno-bijelu macu ovdje? Dolazim svaki dan da je hranim i uvijek je tu. Ali danas je nema”, obrati se Esma čovjeku koji je sjedio na klupi. “Nisam vidio nikakvu mačku, dijete moje. A ovdje odmaram već neko vrijeme. Nisam nikakvu mačku primijetio. Možda je otišla. Ili ju je neko uzeo”, odgovori joj stari amidža.
“Otišla... ili ju je neko već uzeo”, razočarano je ponavljala Amina. “Hajdemo, moramo se vratiti nazad. Abdullah me sigurno čeka da idemo kući.” “Ne znam što je nema. Uvijek je čekala tu, pored one klupe. Svakog dana tu sam je nalazila. Uvijek mi je bilo žao što je ne mogu ponijeti kući, jer je moja seka Džemila alergična na mačiju dlaku. Ali ona ko da je znala da ću ja opet doći, uvijek me je čekala tu”, tužno je govorila Esma.
Tek kad se rastala s Esmom i kad se uputila ka školskom dvorištu da traži brata, Amina shvati da je poprilično dugo vremena prošlo otkad je otišla s Esmom. Kad ugleda prazno školsko dvorište, bi joj jasno da je Abdullah već odavno otišao kući i da se njena majka sigurno brine i pita gdje je ona. Trčala je najbrže što je mogla. “Šta da kažem sad majci, gdje sam bila. Otišla sam s Esmom, a nisam se javila gdje sam, nisam ni pitala da li smijem”, mislila je Amina.
U dvorištu ugleda Abdullaha kako se igra. “Gdje si do sad? Gdje si bila? Čekao sam te u dvorištu dok svi nisu otišli, a tebe nije bilo. Hasan mi reče da ti se i učiteljica ljutila jer si pričala s Esmom na času”, obrati joj se Abdullah čim je ugleda. Amina samo šutke prođe pored njega i uputi se ka kući. Na terasi ju je čekala majka, vidno uznemirena što Amina kasni i ljuta što je Amina nekud otišla a nije se prethodno javila.
“Selam alejkum, mama. Halali mi... Ja... Nisam se javila... Bila sam s Esmom”, bojažljivo se počela pravdati Amina.
“Ve alejkumus-selam. Bila si s Esmom?! A vidim ni užinu nisi pojela”, reče majka kad vidje da Amina stoji sa sendvičem u ruci kojim je namjeravala nahraniti mačku. “Idi u svoju sobu i čekaj tamo dok ti babo ne dođe, pa ćeš njemu objasniti gdje si bila, zašto nisi pojela užinu i zašto te je učiteljica nekoliko puta opominjala u toku časa”, ljutito reče majka. Amina je sve do popodne čekala oca. Kad ga ugleda da ulazi u njenu sobu, Amina mu plačući potrča u zagrljaj. Kroz suze mu je ispričala šta se tog dana dogodilo i tražila je halala zato što je bez pitanja otišla u park s Esmom. “Tako mi je žao što nismo našle tu macu. A bila sam i sendvič sačuvala da joj dam. Sigurno nije cijeli dan jela. Tako jako želim da je nađem, da je pomilujem i zagrlim, da je nahranim. Babo, hajdemo, molim te, da je nađemo. Želim da je dovedem ovdje kući, da bude naša”, tužno je govorila Amina.
“Draga moja Amina, imati mačku kao kućnog ljubimca nije nimalo lahko. Životinje imaju svoja prava i oko njih imaš puno obaveza”, odvraćao ju je otac. “Znam, babo, ali ja ću nju čuvati i paziti. Hranit ću je, kupati, igrati se s njom... Molim te, babo”, nastavila je Amina. “Poslanik, alejhis-selam, učio nas je da se prema životinji treba lijepo ophoditi, da lijepim odnosom prema njoj možeš zaslužiti Džennet. U jednoj predaji opisuje se postupak jedne nemoralne žene prema psu koji je bio žedan. Ta je žena, vidjevši žednog psa, skinula svoju cipelu, zahvatila vode i u ime Allaha napojila psa. Poslanik, alejhis-selam, za nju je rekao da će zbog tog postupka ući u Džennet.” Amina je pažljivo slušala, a otac nastavi: “Isto tako nas je Poslanik, alejhis-selam, upozorio da zbog lošeg i neodgovornog ponašanja prema životinjama možeš biti kažnjen Džehennemom. Jesi li čula priču o ženi koja je imala mačku, zatvorila je, a nije je hranila? Za tu je ženu Poslanik, alejhis-selam, rekao da će gorjeti u Džehenemu jer nije pustila mačku da sama traži hranu.”
Amina se zamisli, a babo dodade: “Poznajući tebe, moje dijete drago, i znajući kako si ti marljiva i pažljiva, vjerujem da bi se ti odgovorno ponašala prema svom kućnom ljubimcu.” Amina skoči: “Znači li to da ćemo da idemo u park da potražimo macu?”
Babo se nasmija i zagrli Aminu. Na vratima ih srete Aminina majka: “A kuda ste se vas dvoje uputili?”
“Mislim da ćemo od danas imati jednog kućnog ljubimca”, nasmija se babo i zajedno s Aminom ode u park da traži mačku kojoj je Aminina drugarica Esma nosila hranu.
Nema komentara:
Objavi komentar