„Zašto opet prosipaš vodu?“, upita Lejla svog brata Rejhana koji je uzimao abdest, ”zar ne možeš zatvoriti česmu kada ti voda više ne treba?“ „Ne želim.“, reče Rejhan. „Zar ne znaš da je voda blagodat od Allaha!? Svaka kapljica je dragocjena!“, reče Lejla. „Znam, ali mi imamo dovoljno vode, zar ne?! A to me baš puno i ne zanima.”, odgovori joj brat drsko. Lejla mu ljutito reče: “Zamisli da nemaš vodu, šta bi se onda desilo? Bio bi prljav, žedan i ružno bi se osjećao!“ Rejhan je pogleda i reče: „Ponovno me zezaš s tim dosadnim stvarima.
Ostavi me na miru. Imamo vodu i tačka!“ Ljutito izađe iz kupatila, a njegova sestra odmahnu glavom, uze krpu i poče brisati sve ono što je ostavio iza sebe.
Kupatilo je bilo poplavljeno. Gdje god bi stala, Lejla bi se smočila. Prvo je prebrisala vodu koja je bila posvuda, zatim je pokupila njegovu pobacanu odjeću i to sve stavila u korpu za veš. Dok je to radila, u sebi je govorila: „Mili braco, ne znaš ti kako je teško biti bez vode. Možda ćeš jednom saznati.“
Često su Rejhan i Lejla provodili slobodne trenutke čitajući razne knjige. Tako su jednom sjedili u sobi i čitali novu knjigu koju su dobili na poklon od svojih roditelja. Čitali su dugo i pritom ožednjeli. Rejhan je otišao u kuhinju po vodu, otvorio je česmu, ali ništa! Vode nije bilo. Pokušao je u kupatilu, ali ni tamo nije bilo vode. Zovnuo je sestru. Lejla je došla u kuhinju i znatiželjno upitala brata zašto viče. On joj reče: „Znaš li da nemamo vode?“ „Ne, ne znam.“, odgovori ona. Kad ugleda da iz česme ne izlazi voda, Lejla se zabrinu. „Šta ću bez vode?“, u sebi je govorio Rejhan, ‘’kako ću ovako žedan?“ Bio je veoma tužan. Mislio je samo na vodu.
Tada se sjetio svih nestašluka koje je radio s vodom. Sjećao se kako je bespotrebno trošio vodu i kako ga za to nije bilo briga. Sjećao se kako bi nakon svakog abdesta cijelo kupatilo bilo mokro. Sada se osjećao veoma ružno. Bilo mu je teško zbog svih tih događaja. Tužno je slegnuo ramenima i rekao: „Baš sam bio bezobziran.“
Vrijeme je odmicalo, namaski vakat je već nastupio. Rejhan nije znao šta da radi: „Moram klanjati, ali kako ću uzeti abdest?“ „Uzmi tejemum.“, reče mu sestra. „A šta je to?“, upita Rejhan. „Kada nismo u mogućnosti doći do vode, onda uzimamo tejemum.“, odgovori Lejla, ‘’obično se uzima tako što dotaknemo zemlju, ali ovaj put ćemo uzeti neki predmet od zemlje. Pogledaj, ovako!“ Ona dotače dlanovima čist predmet od zemlje i onda se potra po licu. Zatim potra ruke, desnu pa lijevu. „Shvatio sam!”, reče Rejhan, te uradi isto što i njegova sestra. Zatim je klanjao. Ali se ipak osjećao nekako neugodno.
Na kraju namaza, podigao je ruke i rekao: „Gospodaru, ja sam zgriješio. Nisam shvatao koja je blagodat imati vodu. Nisam je dovoljno cijenio. Obećavam da ću od danas paziti na svaku kap koju potrošim. Gospodaru, samo Ti možeš da nam vratiš vodu. Vrati nam je, jer nam je zaista potrebna!“ Tada začu neki zvuk u kuhinji, neko kuckanje. Bila je to voda koja je stizala u česmu. Otrčao je u kuhinju, otvorio česmu i voda je zašikljala na sve strane. Rejhan je, od sreće i zahvalnosti, učinio sedždu Allahu i rekao: „Hvaljen neka si Ti! Mi bez Tvoje milosti ne bismo imali vodu!“
Od tada je uvijek pazio kako koristi vodu. Nikada više je nije bespotrebno rasipao, niti je prskao okolo.
Nema komentara:
Objavi komentar